sve što želim reći je : uspeo sam, mama!

Palo mi je na pamet… svakog u životu mora nešto da ukenja, zar ne? I onda sam počeo u glavi da prekopavam primere. Marinko Madžgalj je, recimo, nula od glumca, a u Crnom Gruji je baš dobro izneo ulogu. Milan Kalinić je nula od glumca, a…glumio je u nekim flmovima. Kaja je mega-glupa „jebem se za hiljadu eura“ riba, a zabola je onog Džuniora. Nije on neki lepotan, ali kapiram da ima kintu. Vinsent Kasel. Baja je ružan, da se mi razumemo, ali je šmekerčina broj 1 i zato trsi Moniku Beluči na dnevnoj bazi. Ne moramo o poznatim ličnostima da pričamo. Random lik se prijavi za neko reality govno, i ako je samo malo pametniji od DJ Marka (što znači tu negde na nivou žabe kreketuše), realno će uspeti. Druga opcija mu je da pogine kao ono troje. Dobro, u tom slučaju nije baš uspeo, ali skapirali ste poentu.
Nemam pojma da li je mene nešto tako, realno, usralo do jaja. Pošto mi je sam koncept ove teme nov u glavi, još nisam odredio parametre za kategorisanje nivoa do koga te je usralo u životu. Šta bi za mene bila najviša tačka i šta bi to moralo da se desi? Kao klinca me nije mnogo htelo. Bio sam zdepast, zalizan i sa naočarima. Kada sam počeo da treniram basket i skinuo ćore, ništa bolje nije bilo. Nikad nisam dao odlučujući koš ili tako nešto. Ok sam igrao u svom rangu za to vreme. Tu negde oko jakog stupnja puberteta me je ukenjalo da budem na ekskurziji sa najboljom ribom u školi. Nena se zvala i imala je plavu kosu. Bila je jako lepa i zgodna, koliko god to može trinaestogodišnjakinja da bude. Bili smo na Kopaoniku, i sećam se da se nismo baš mnogo intimisali, jer sam ja tad još uvek bio u šoku što šetam najbolju ribu u školi. A i trinaest godina smo imali, jbg, nije to bilo kao sada. A nešto nismo skloni romskim tendencijama venčavanja u tim, za njih već poznim godinama. U srednjoj se ništa nije dešavalo, osim što sam u četvrtom srednje imao tu prvu ljubav. Somborka, upoznali se na moru. Baš smo se voleli i sranja. Putovao ja iz Zaječara tamo, i ona do mene. Nekada i 2 puta mesečno na po nekoliko dana. Usralo me je što se makar ta prva emocija nije završila nekim bahatim raskantavanjem i pominjanjem dobrog dela porodičnog stabla u negativnom kontekstu. Šteta što to nije uspelo, jer bi išlo mnogo lakše s obzirom da sam se sledeće godine doseljavao u Beograd.  Tu dolazimo do možda najvećeg  usera(ne juzera) koji može da zadesi mladog čoveka. Roditelji su mi obezbedili malu garsonjeru, u kojoj neću morati nikome da polažem račune. Teško je ćaletu bilo, znam, otplaćivao je taj kredit na sve zamislive i nezamislive načine. U tom nekom periodu su mu i roditelji umrli, klimao se i posao i sve u pičku materinu, nikad mu to neću zaboraviti. Ni kevi naravno. Kada sam se konačno osamostalio, mislim da sam i najviše sazreo kao ličnost. Bilo je govana raznih, velike odgovornosti, ali je bilo moje i na meni. A u sebe se najviše uzdam. Heh, osećam kao sastav neki da sam pisao, pa sam sada spontano došao do poente i zaključka šta me je najviše ukenjalo. Dobro je to. Treba davati sebe, ali mora da te ukenja. Kao ona priča o Rokfeleru u filmu „Sedam i po“. Neka pogleda ko nije, da ne prepričavam ja sada.
httpv://www.youtube.com/watch?v=NarpMnN-1OU
A dragi su mi i ovi sitni „udarci“. Dečački snovi uglavnom. Da zabodeš sa mnogo starijom ribom, da dobiješ neke pristojne pare na kocki, da položiš ispit za koji nisi minut učio, da samo tebe preskoči kontrola u gspu, i tako dalje. Uglavnom, poenta je da ne treba polagati sve pare na sreću, ali je ona neophodna, i kao takva jako doprinosi osećaju pobednika. Čekamo još samo kad će Kalinića da usere to nešto sa filmom, serijom, šta god. Nisam optimista, ali hej, vidi mene.