Meni srećo trebaš ti, dukati su skroz ok isto

Blog me zove, javio mi čovek koji voli trešnje sa drveta. Počeo sam da lupetaram po twitteru, a ne volim da gnjavim ljude spamovanjem tajmlajna im. Ovako je bolje, pustio sam Šopenovu baladu i malo ću da mu taktiram zvukom dugmadi sa tastature. Dugmad je čudna množina, jer podseća samo na onu sa jeleka ili harmonike, nikako na onu tastaturnu. A i komšije imaju smešnu reč – gumbići. To je tek retardirano, ali ne osuđujem. Nikada nisam bio nacionalista iz hobija , trenda, ili nekog drugog kretenskog poriva. Volim svoju zemlju i uživam u njoj, ali se sve više osećam bespomoćno. Kao da milimetarskim pomacima tonem na dno okeana, ali imam zalihu vazduha za 10 000 kilometara. Vidim ja i meduze i delfine i korale, ali ne mogu ništa sa njima, i plus, idem dole. 
Serem, nije toliko strašno, ali se bojim da će tako nekako biti. Ne mislim da je to tako zbog Tome, Bore, Mike, Žike, nego jednostavno, zbog nas samih. Ne kažem da oni nemaju udela u našem raščlanjivanju sa nama samima, ali smo mnogo otišli u kurac. Evo, čim sam napisao ovu rečenicu, smorio sam se , jer ovu priču znaju mnogi ljudi u mom okruženju. Koji su normalni, naravno. Klljučne fraze su moralni posrtaj društva, izgubljene prave vrednosti, itd. Jebem ti,  krenula je peta simfonija Gustava Malera sada. Iliti u prevodu, posmrtni marš. Neću da mračim, želim da budem pozitivan, želim da budem pozitivan. Želim da se odvojim i budem slobodan i poseban. Da se odvojim od svih sranja kojim se polako vezuju svi u nepregledne plastove istih, neproduktivnih mediokriteta.
Znaš šta mi treba, brate? Treba mi žena s kojom ću da se napijam, da slušam muziku i gledam Džarmušove filmove dok ne zaspimo. Da izađem sa njom, i da i kada izađemo pijemo i vucaramo se, onako podrugljivo, ali dostojanstveno. Oboje mega potentni za sve vratolomije. U krevetu, u razgovoru, u čaši, u šetnji. Neobavezni, ali sa osećajem da smo neophodni jedno drugom. Da kad dođe mora uvek da prespava, jer ne mogu da je vozim kući zbog pređenih promila. I obrnuto. Da uradi par glupih stvari, ali da je i pored toga bezgranično zrela i realna, svesna svake gluposti. Barska mušica. To je taj trip. Samo da, ipak, bude malo odgovornije sranje. Ono, posao i plata, pa kad se završi šihta udri. A vidiš, opet nam treba Srbija da tako nešto dobije pun kolorit, đoku bi to moglo u ovim finim zemljama Evrope.
Napisao bih nešto i za kraj, ali me ovaj pajdoman odozdo remeti nekim kretenskim pesmama i svojim pajdo ortacima, pa bih stavio tačku ovde i pozdravio vas srdačno u stilu jednog gospodina Turgenjeva.
“Reč sutra izmišljena je za neodlučne ljude i za decu.”