Debilčina.

Sad je nekako zanimljivo pisati blog. Inkognito. U moru svih javnih oglašivača, mi smo naš zakopali. Pod dno. Pozdrav za ljude koji nas prate preko rss. Ranije je bilo potrebno da se pomučiš da ispržiš ljude na neku foru, danas su svi ko jaja. Ko one muve što su u stanju da ceo dan lupaju u staklo, čekajući da izađu napolje. E, samo je razlika što ovde jednog bez mozga prati još minimum deset, onako refleksno. Taj jedan i još devet prate onog ispred, i tako u krug dobiješ more idiota. E, zato smo se i zakopali. Pod dno. Samo za prave ljude. I sad se ti osećaš posebno, kao, pronašao si nešto jedinstveno, prkosiš sistemu, dok ja na majspejsu uzaludno već danima pokušavam da pošaljem mass comment o tome da je blog skriven. Budalaština je sve danas. U vremenu kad je najlakše osporiti činjenicu, niko nema vremena.Ponekad se osetim ko dete koje se igra žmurke, i sakrilo se na nikad jačem mestu, i mudro odatle sve posmatra, čeka pravi trenutak. I tako jednog dana iskoči čovek sa skrivenog mesta, srećan jer je dočekao korak za pobedu, i onda skapira da je toliko dugo čekao, da ne samo da ga više niko ni ne traži, već da svi davno zaboravili i da je ikada postojao. A svaki dan sebi kažem, sutra ću to sve da uradim. I sad mi se budi ta želja i volja da sutra napravim taj korak, pogotovu što sam svestan da što više vremena prolazi, to više sranja mi se gomila. A znam, znam da kad ustanem, neću znati šta prvo, i rećiću – ne mogu sad. sutra. Zato pišem blog pred spavanje.