Prehrambena industrija pokušava da me ubije

{nl} Upali smo u pijanu priču o Evropskoj Uniji. Kako, zašto, da ili ne, moderno ropstvo, standard i trista nekih raznih čuda. Priča je došla do toga šta uvozimo, šta izvozimo i kakvu hranu jedemo. Bacio sam hejt na “Agrimes” šunku u crevu koju sam kupio par dana pre toga, a čiji sadržaj je bio većinskim delom jebeni papir. Odsečeš jedno parče, izvučeš grumen papira i pojedeš ono okolo. Jedemo i meso iz Argentine i Brazila, od životinja koje se hrane genetski modifikovanom hranom, smrznuto meso staro po nekoliko godina kojem je istekao rok. Nakon toga sam bacio hejt na “Matijević” suhomesnate proizvode, gde kupiš neku zimsku ili čajnu seckanu i ostaviš je par dana u frižideru, počnu neka čudna masna sranja da se stvaraju između parčića, nije baš najnormalnija pojava. A kad rendaš parizer, umesto sitnih parčića stvara se neka kašasta bljutava masa.. i tako ima primera dosta.Noć je prošla, išao sam prepodne da odnesem neke papire u opštinu, onako mamuran i neispavan svratio sam do pijace. Gde ću? U “Matijević”. Šta ću? Istu onu čajnu koju sam sinoć hejtovao. Dovukao sam se kući, bacio hranu u frižider i vratio se da spavam. Ustao sam popodne, razvlačio se po kući i rešio da konačno jedem. Petak noć. Izvadio sam čajnu kobasicu iz frižidera, raspakovao je, prvo sam primetio onaj debeli komad s kraja, uspela je da mi ga uvali u pakovanje od 150 grama. Rispekt. Probao sam jedno parče, ukusno je, nema šta. Isekao sam hleb, nafilovao ga majonezom, naređao parčiće i s uživanjem zagrizao sendvič. Baaam. Belo pred očima i kao da mi se ekser zabio u desni. Pukao mi je zub. Četvorka. Divno. Polovina zuba je bila tu, druga se klimala u korenu, imao sam utisak da je između još nešto, još jedan zub, nekog argentinskog pacova ili nešto slično. Nekako sam završio večeru i otišao ponovo da spavam. Subota prepodne, zovem zubara, može tek u ponedeljak uveče da dođem. Super. Nepce mi je bilo otečeno, jeo sam razne stvari na kašiku i konačno večeras išao na popravku. Sad imam novu unutrašnju polovinu zuba, od materijala proizvedenog po srpskim standardima koji može da izdrži sva ta govna koja jedemo. U čitavoj ovoj priči proizveden je jedan zaključak – moraš da paziš kada i koga hejtuješ, pogotovu ako je prehrambena industrija u pitanju, jer toliko su jaki da ako im se suprotstaviš, izbiće ti zube. Bukvalno.Inače, dok ovo čitaš, u Srbiju se uvozi: led za ćevape, pljeskavice i sve gurmanluke od mlevenog mesa, svinjska i ovčja creva, bešike i želuci, sperma bika, koja se koristi kao genetski materijal za veštačko osemenjivanje, čačkalice, pasulj iz Kine, Velike Britanije, Grčke, Italije, Francuske i Mađarske, beli luk iz Argentine, Kine, Italije i Makedonije, paprika iz Bosne, Grčke, Makedonije, Turske i Hrvatske, jabuke i kruške iz Južne Afrike, lešnik iz Gruzije, Italije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije. Krompir, crni luk, grašak, paradajz, jagode, grožđe, dudinje, dinje, lubenice, šargarepa, ruže, đumbir, tikvice, otpaci od hartije, šljokice, đonovi, potpetice, oklopi kornjača, zmije otrovnice, kosa, igle, kuhinjske krpe, lišće… Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak“ i proizvodnje seruma. Za kraj, pesma:
httpv://www.youtube.com/watch?v=1sFAmdDZnEU