Jonikije, desi Jonikije?

E smorio sam se nešto, možda zato što je danas oko podneva bilo dvajes i nešto stepeni, a sad ima desetak. To me nekad tako nekako stuče, ne znam šta ću sa sobom, a trebalo bi da spremam kulturologiju. Inače, imam novi sto u sobi, tamno crvene boje sa crnim ivicama. Kad sam iznosio prethodni sto, morao sam gomilu stvari iz fioka da potrpam po raznim kutijama od cipela i povrća, i te kutije sad tako i dalje stoje na sred sobe, pošto ovaj moj novi sto nema fioke. Tako sam čeprkao po kutijama i naiđoh na neku vežbanku iz srpskog iz srednje, pa sam uzeo da čitam sastave. Ima jedan Jonikije, koji se tokom celog mog srednjeg školovanja, znači od prve do četvrte godine provlačio kroz sastave tu i tamo. To jest, svaki put kad nisam imao predstavu o čemu ću da pišem, pisao sam o Jonikiju, a znaš i sam kakve ti teme daju tamo u srednjoj školi, tako da sam često ja pisao o njemu, a tokom četiri godine se razvila čitava mitologija i tako to. Da ne pričam mnogo, prepisao sam na komp jedan od tih pismenih, pa ću ga okačim ovde, ne znam tačno čemu sve to, al kažem ti, smorio sam se.Četvrti pismeniTo sam jaJonikije se probudio jednog jutra i celo pre podne iz glave nije mogao da izbaci misao zašto ima tako glupo ime? Negde na pola doručka shvatio je da je već dvadeset minuta ustima prinosio praznu viljušku, jer je doručkovao iz praznog tanjira. Spustio je očne kapke na pola u znak rezignacije, pa je uz škripu odmakao stolicu od stola, i legao na hladne pločice na sred kuhinje.Elektroni u njegovom mozgu naglo su proradili, putovali su kroz neurone i okupili se da bi sklopili sećanja, i dok si rekao „terminalni dugmić“, sve mu je već bilo jasno. Sećao se svega, svog rođenja, kad se jednog istog ovakvog jutra probudio iz kreveta sa istim pitanjem u glavi. Njegovih putovanja po levoj hemisferi tokom kojih je doživeo duboku starost. Setio se njegove mučne smrti, obezglavio ga surovi samurai Tokoman Fuđi na jednom mostu. Kasnije, kad je vaskrsao, oko tog mosta je bio izgrađen gradić Jonikipolis, prestonica leve hemisfere. Konačno, setio se najvažnijeg, setio se uzroka svega ovoga, setio se Srđana i njegovih pismenih zadataka. Po ko zna koji put tokom njegovih života, tu na hladnim oker pločicama, osetio se potpuno bespomoćno.„Šta je? Opet nemaš ideje“, urlao je, kao da je mislio da ga neko sluša, mada mu je stan bio potpuno prazan, kao i cela pedesetospratnica u kojoj je živeo, a koja je bila kilometrima daleko od Jonikipolisa, prestonice i jedinog poznatog grada na celoj levoj hemisferi Srđanovog mozga. „Ma, neće više moći ovako, ležaću ovako do smaka mozga ako treba!“ Neko ko bi gledao ovaj prizor sa strane, posumnjao bi u mentalno zdravlje Jonikija. „Pričaj šta hoćeš, ja odavde ne mr…“, u pola reči ga je presekao grč u crevima, on je ustao i u tri skoka se našao u klozetu. Iza zatvorenih vrata čuo se prigušeni vapaj: „Kladim se da sad opisuješ sve do detalja“, nakon čega je dodao tiho, više za sebe: „Opet sve ispočetka“Konfete i mehanički talasi niske frekvencije izazvani udarcima štapova po bubnjevima ispunjavali su vreli vazduh Jonikipolisa u podne. Nekom pukom slučajnošću, u isto vreme su se događale dve velike priredbe. Jedna priznata religijska sekta Jonikizma, pismenisti, četiri puta godišnje organizovali su razne pozorišne svečanosti kako bi olakšali Srđanu pisanje pismenih, jer su verovali da on obraća pažnju na njih jedino kad mu ponestane drugih ideja, tako da su mislili da će ga umilostiviti ako mu priređivanjem živopisnih predstava daju materijala za detaljna opisivanja, čime bi mu sastav dobio na dužini.Pristalice Jonikizma, zvanične religije Leve Hemisfere, smatrali su da Srđan ne obraća previše pažnje na detalje, kao i da mu dužina sastava nije od prevelikog značaja. To je bilo i mišljenje Jonikija, Srđanovog proroka, a prema tome i svih Jonikista. Upravo je masa njih bila okupljena oko niskog, zdepastog i ružnog čoveka, koji je bos i u pidžami šetao kroz masu fanatika, sa očnim kapcima spuštenim na pola, i pri tom je pričao sam sa sobom: „Mogao si makar da mi daš da se obučem, i nemoj da pišeš da sam ružan, kad to nije istina“.Pored Jonikista i pismenista, tu je bila jedna manje priznata sekta, Nadsrđanisti. Oni su išli toliko daleko, da su smatrali da oni ne žive u levoj, nego u desnoj hemisferi, smatrali su da čak i Srđan živi u nekom svetu, i da postoji jedan bog koji upravlja njime. Takođe su smatrali da je Srđan u tom svetu krajnje nebitan, i da ima veoma izražen kompleks više vrednosti. Ovo poslednje su smatrali jedinim smislom svog postojanja.„Srđan ne postoji, to su sve gluposti, mene niko nije ubio, bla bla bla, jaooo“, Jonikije je pokušao da priča, al pošto ja biram šta će on reći, krenuo je da bulazni. U međuvremenu, Tokoman Fuđi, veliki Nadsrđanistički mislilac, razvio je filozofiju po kojoj stanovnici leve hemisfere, ako su složni, mogu uticati na Srđana, kao što on može na njih, jer su ipak oni u njegovoj glavi. Ceo Jonikipolis je krenuo da skače, uf, boli me glava, ne mogu više da pišem!