Kupiš, jebote, 2 parčeta pice i već vidiš da si se zajebo što nisi uzeo 3. A da si uzeo 3, posle drugog bi rekao: “ Zašto sam uvek stoka kojoj su oči gladne, ko bre jede 3 parčeta pice u 11 noću?!” Da se razumemo, i ako uspeš da pojedeš 3 parčeta, druga polovina pitanja stoji. Pogotovo ako ti se detoksikacija celog organizma završila tog jutra.
Sad bih pojeo pomorandžu. Bolje da mi je to ranije palo na pamet. Volim pomorandže. Teže se ljušte od mandarina, ali lakše dođe ako mandarine tretirate kao neke bedne pomorandže u pokušaju. Neka slična komparacija bi bila da su Bugari u stvari Rumuni u pokušaju. Gledajući sa aspekta švercovanja na pijaci naravno. Ne znam kako je to ovde u Beogradu bilo ranije, ali tamo gde sam ja odrastao uvek su Rumuni bili pravi hustleri, a Bugari oni fejkeri koji u principu rade istu stvar, ali su ljigaviji iz nekog razloga. Nemojte sada da mi lepite etiketu nekog nacionaliste, ovo su prirodni stereotipi u srpskom narodu koje svako ima.
Nego…bejah danas u pošti. Ne znam za vas, ali ja sam prilično ubeđen da je svakom, pa i meni, najveća zanimacija u beskrajnim redovima, da mrzimo naizmenične osobe. Ono, kad vidite nekog baju sa nekim wannabe japi  izgledom, sigurno nećete u sebi govoriti : “Uh, on ima aktovku, zalizanu kosu i naočare, mora da je jako uspešan, da je završio neke zajebane škole, da se puno odricao, itd…”. Mislim, ne znam, mene zabavlja da pomislim kako je neki pajser koji radi kao neki od-vrata-do-vrata promoter za neki Avon, ima kući ženu koja beskonačno studira filologiju i svima priča kako joj je muž menadžer jedne velike firme. Kao Klark Kent, novinar jednog velikog lista. Ali on je car. I onda, ono, pošto radi jedan šalter samo, u prvo vreme izgleda kao da svi glume u nemom filmu sa naslovom “ Nestrpljivi u pošti”. Beskrajna komunikacija očima, prevrtanje istih i gledanje na sat. Traženje simpatije i razumevanja u pogledima sapatnika. Samo odjednom, kreće lavina pokrenuta od random pojedinca : “ Pa u pičku materinu otvaraj još neki šalter, gle’j koliko nas ima, šta radite koji kurac?!” . Tad svi kreću da odobravaju coktanjem, klimanjem glavom, ponekom potvrdnom zamenicom ili tipično srpskom poštapalicom za datu situaciju. Eee, onda se pojavljuje stara i najčešće iznemogla baba sa najčuvenijom rečenicom ikada : “Ja sam bila ovde u sredu…I isto je ovako bilo!” Ma ne seeeeri.  Pa neće sredom biti kao u Šeherezadi, četvrtkom kao u porniću, a samo utorkom kao u pošti. I onda dođe red na nekog pogubljenog degenerika, koji bi da pošalje neku najnebitniju stvar na svetu, a hoće u isto vreme na šalteru da kupi markicu sa likom Novaka Đokovića, ako ima. Tad se obično iza njega začuje tup zvuk, koji preraste u neku vrstu domino efekta. To su ljudi iza, koji udare pesnicom u onaj pult duž reda, gde se popunjavaju uplatnice dok čekaš. Mada, većina se udari po čelu: “Pa majku ti jebem, jel si na šalteru u sred pošte i reda do pijace našao da kupuješ markicu za to govno što šalješ blablabla…”. To je možda i jedina situacija u kojoj matorci pomalo zamrze Novaka Đokovića.
E da, Dačić se izvinio za devedesete. Javili su mi se Hitler i Mengele telepatski, izvinjavaju se za Aušvic i Dahau.
pozdrav

Share: