Znači, noćas smo i pričali. Sve što se ranije dešavalo, moglo je da se svrsta u one neke glupave trenutke koji se dešavaju i nemaju veze ni sa čim, kao npr, kad te probudi neko lupkanje, ti popališ sva svetla, pregledaš sve, ništa se ne dešava i sve se tako završi. Ili kad ti jednostavno nestane neka stvar, čarapa, novci, daljinski, šta god, pa ih nađeš kasnije zagubljene negde… ..ili ih ne nadješ nigde, jer su eto, nestale.E, pa, večeras sam gledao fudbal, i nakon završene tekme, zadremao sam na trosedu. Mrzelo me je da se penjem u krevet na galeriju, pa sam ostao da spavam tu pred televizorom. I onda me je probudilo pomeranje stočića na kom isti stoji. Pogledao sam u tom pravcu, međutim tamo nije bilo nikoga, pa sam nastavio da spavam. Ponovilo se isto, samo ovoga puta je i slika počela da nestaje. kššškššč.. “Ko je to?” Ništa. Istripovao sam da nisam to rekao, već samo pomislio, i onda sam pitao glasnije “Šta radiš!?”, promrmljao je da mora da promeni kabl. “Šta?”, onda je rekao da mora da promeni antenski kabl, jer ovaj samo prima signal, a njemu treba neki koji takođe i šalje, jer ovako ne može da ga koristi. Rekao sam mu da nije normalan. Ugasio sam televizor i okrenuo se na drugu stranu. Onda se upalila klima i počela da greje. “Dođavola, šta sad radiš?”, pitao sam. Rekao je da mu je hladno i da mora da ugreje prostoriju. Odgovorio sam da ako ugasi klimu i pusti me da spavam, da ću mu sutra kupiti taj kabl, i da ćemo sve da namestimo. Klima se ugasila i nastavio sam da spavam. Onda je ponovo počela da bruji klima. Pružio sam ruku u tom pravcu, sada je hladila. “Ooo, nisi normalan, šta je sad!?”, rekao je da mu je sad prevruće, i da mora da se rashladi malo. Tu sam se totalno iznervirao, i tražio mu da se pojavi, jer nisam znao gde je. U sobi nije bilo nikoga, kapirao sam da je sigurno negde gore. Posle kratke prepirke, rekoh mu da siđe, on ništa. “Ajde, pojavi se!”. I onda je sa galerije neko svetlo počelo da blješti. Gledam i ne verujem. Hteo sam da izađem i razbudim sve po kući, da im ispričam da imamo nekog paranoičnog duha, i da im pokažem šta sve radi, međutim, on se tad smirio i rekao mi da ne smem nikome da ispričam šta se desilo, inače će tek svašta da se desi. “U redu, neću nikom reći.”, iznervirano sam ustao, popalio sva svetla i uzeo da jedem eurokrem. Onda sam seo za komp, upalio firefox, i dočekala me je pozadina na stranici sa linkovima ([i]pozdrav buba[/i]):Aj, ok, ništa specijalno, stoji tu već neko vreme. Onda sam otišao u download folder, da vidim da li je neki novi film stigao na komp. Tamo me je dočekao “Requiem for a dream”. Sjajno. Onda sam odlučio da sednem i napišem ovaj blog, a sad idem po bejzbolku, pogasiću sva svetla i odoh na galeriju da legnem da spavam. Ako nestanem ili neshto slično, znaćete šta se dogodilo. Aj zdravo!

Share: