Juče je u amfiteatru narodne biblioteke održana tribina „hiphop epika i etika“ posvećena tekstovima srpskog hiphopa. Kako je pisalo u zvaničnoj najavi „o tekstovima pesama i kulturi domaćih hip-hopera“ razgovarali su Dragan Ambrozić i Marko Nikolić (muzički kritičari), onda Škabo i Feđa kao reperi, i pisac Vladimir Arsenijević. Sad iz mog dosadašnjeg iskustva neka ne-rep javnost (mislim onaj deo što voli gitare) se, uglavnom može svrstati u dve kategorije. Sa jedne strane tu su oni zakržljali alternativni likovi koji evo posle tridesetak godina i dalje ne prihvataju rep kao legitiman muzički pravac, i eto to im je sve smešno ponekad i simpatično. Sa druge strane tu su i oni polustručnjaci koji su uspeli da shvate da je hiphop bitan, ali ga ipak baš i ne razumeju, muziku tumače kroz neku rok prizmu, a tekstove uglavnom preanaliziraju i stavljaju ih u neki spektakularni kontekst socijalnog/kulturnog/leksičkog(?) fenomena. Razumem ja da su okolnosti u kojima nešto nastaje bitni za tumačenje toga što nastane, ali kad većina rep recenzija posle nekoliko površnih komentara o muzici potone u sumornu istoriju raspada Jugoslavije, onda brzo ispliva na površinu to da ti polukritičaru nemaju pojma o čemu pričaju. Ispostavilo se da sam čitao pogrešne recenzije, i da me dosadašnje iskustvo čini prilično neiskusnim. Dragan Ambrozić i Marko Nikolić prosipaju znanje! Ambrozić je počeo priču o tome kako su ga osamdesetih strašno nervirale kolege kritičari koji su se takmičili u slobodumnosti (frimajnderstvu to jest.) u nabavljanju nekih nju vejv ploča i slično, a rep odbacivali kao nešto što nije muzika. Ubo je pravo u centar! Baš sam bio srećan što čovek zna o čemu priča, i u ostatku svog izlaganja je sumirao neku istoriju repa uopšte, pa onda našeg repa podeljenu u tri talasa, od bad vajzera preko gru-a pa sve do Sindikata i Marčela. Nisam hvatao beleške, ali ovaj drugi, Marko Nikolić je na pop boks forumu sutradan napisao: „a pričati posle Ambrozića o bilo čemu je kao kad bi posle partrijarha Pavla trebalo da besediš nešto o pravoslavlju“. Ali i on je skroman. Čovek takođe zna o čemu priča, u suštini pričao je o istoj stvari kao i partrijarh Ambrozić, ali sa malo više osvrta na rep epizode u domaćem densu početkom devedesetih. Samo priča nije utonula u komentarisanju tog našeg kulturnog fenomena i posledice raspada Jugoslavije i šta ti ja znam, nego je čovek pričao o muzici, i o „ pionirskim pokušajima umetanja repa u pop obrazac“. Kaže i kako mu je Đus rekao da je prvi put čuo rep na koncertu Fanki džija na kom je gostovao Gru :smile:. On je malo proširio priču na tu vanmuzičku socijalnu temu, al taman kolko treba, znači ne da bi sakrio da nema pojma o čemu priča, nego da bi svoju poentu bolje razjasnio. Spomenuo je nekoliko bitnih pesama, kao recimo Pravo U Raj, i na kraju Škabo Maestro kao pojavu tog trećeg talasa domaćeg repa. Ispričao je kolko je i zašto ta pesma po njegovom mišljenju bitna, stavljajući priču u taman kolko treba širok kontekst, kao i do tada. Stvarno, svaka čast njima dvojici, znaju o domaćem repu više od mene koji sam mislio da nešto znam, a pri tom sigurno znaju isto tolko o svakoj drugoj bitnoj muzičkoj struji. Zamisli da na času srpskog slušaš profesorku četres pet minuta kako diže Ivu Andrića i Na Drini Ćupriju u nebesa, i onda pri kraju časa dođe Ivo lično da kaže ponešto. E pa tako su lepo uleteli Škabo i Feđa posle Ambrozića i Nikolića. Stavili su stvari u perspektivu iz koje je reperi gledaju, vratili priču unazad pre nego što je pokrenuta ta lavina stručnih mišljenja o toj „zanimljivoj pojavi“ zvanoj beogradski sindikat, pre medijske pažnje i svega, nazad u vreme Udruženja Poklonika Hiphop Kulture. Škabo je lepo rekao da kad je on seo da napravi Škabo Maestro nije imao nameru da reformiše domaću leksikologiju niti je imao predstavu da pravi neku legendarnu pesmu koju će jednog dana hvaliti u narodnoj biblioteci, nego je eto samo napravio matricu i odrepovao tekst. Mislim nije ni Ivo Andrić sigurno seo da piše knjigu sa namerom da dobije Nobela, al neki ljudi jednostavno ne uzimaju tu perspektivu u obzir. Zaborave se i preanaliziraju stvari. Taman jedan takav nam je i trebao da tribina malo oživi. Vladimir Arsenijević je pisac, al opet mislim da ne bi mogao da shvati da nisam stvarno stavljao Boška Ćirkovića i Ivu Andrića rame uz rame, nego da je to bila samo metafora. Kao i da je prethodna rečenica preuveličavanje. Arsenijević jeste najmladji dobitnik NIN-ove nagrade ikad, a to je bitna nagrada. Neki romani koji su davno dobili te nagrade su danas lektire u srednjoj školi. Lepo je i to što su mu neki romani prevedeni na hrpu stranih jezika, al bezveze je to što se čovek ne drži svoje struke, i stvarno, on spada u drugu kategoriju od onih ljudi što sam ih spominjao u prvom pasusu. Krenuo je da kritikuje neke linije iz nekih sindikatovih tekstova. Prvo je buknula standardna rasprava oko govedine, pogotovo one linije sa kajmakom. Feđa inače ni ne jede kajmak. Sindikalci su opet iznova bez uspeha pokušali da objasne poentu govedine, koja je u suštini pesma napravljena iz zajebancije. Tu su ih posle napadali i iz publike malo, pa opet ona priča da li su sindikalci fašisti, radikali il demokrate, a ustvari nisu ništa. Sa govedine je Arsenijević prešao na vitešku 2, pa je krenula glasna rasprava o Alahu, Kosovu, centru za kulturnu dekontaminaciju i šta sve ne. Sindikalci su naravno morali da se brane, bilo je uočljivo da Škabo i Feđa nemaju baš ista mišljenja, Feđa ima tvrde političke stavove i mršti se, a Škabo je više opušten i ironičan, pa su ponekad davali kontradiktorna tumačenja sopstvenih tekstova. Bilo je pohvalno videti Ambrozića i Marka Nikolića kako sede sa strane i ćute, povremeno se ubacujući da razjasne na primer da je gitarska deonica iz neke Sanšajn pesme ustvari obrada Eksploiteda – da razjasne nešto u vezi sa muzikom. Oni su muzički kritičari, šta oni imaju da pričaju o Kosovu i Gej paradama? Arsenijević je pisac, zašto on ima potrebu da javnosti da do znanja da je u trendu što se tiče Hip hopa? U jednom trenutku Feđa je rekao: „I ja bih kritikovao tvoje knjige da sam ih čitao, al nisam“. Ne zanima ga jednostavno, a Arsenijević se tako ispalio kad je izvadio iz džepa da čita tekst od bs bs:Svi vi znate šta to znači, šta je odbrana grada/ prva linija na frontu, tenkovska brigada/ elitna jedinica, kraljeva garda/ pun redenik puno srce i mitraljez oko vrata/ da se prekrstim i pomolim za spas našeg bratstva/ jedan korak nas deli od večne slave il groba/ stoga brišem znoj sa čela, sa zemlje podižem zolju…Ej, Zooolju! Zamisli? Šokirao se Arsenijević. Škabo je krenuo kulturno da se objasni: „ja ne znam kolko ste vi slušali hip hop…“, tu mu Arsenijević upada u reč: „o slušao sam ja dosta hiphopa“. :sad:Naravno da ne možeš ni da kreneš da objašnjavaš neupućenom betl kulturu u repu, ali to je tek bio vrhunac cele stvari. Pre toga je Arsenijević tako glasno napljuvao vitešku dva, nešto u fazonu „ovo je katastrofa“, da se posle javila neka riba iz publike i pitala ga šta je sa njegovim knjigama o bračnom paru narkomana koji su odlučili da se skinu zato što je žena zatrudnela, i tako još nekim lepim temama. Kapiram ja da je rep star nekih 30 godina a književnost lupam 3000, pa se ova druga delatnost posmatra sa mnogo manje predrasuda i neke lažne moralnosti nego prva, al opet, nekako je naša javnost previše zaostala. Jer ipak, ona dvojica kritičara ne predstavljaju većinu te javnosti kolko je predstavlja Arsenijević. Bezveze je to što se svaka rep pesma odmah vezuje za neki lični stav autora a ne posmatra se kao nezavisno delo samo za sebe. To je kao kad bi sad nekog Stiven Kinga uhapsio kao serijskog ubicu. Jeste teže naravno primeniti takvo gledište kada ti gledaš nekog ko sa mikrofonom u ruci repuje, nego kad gledaš neki horor film u kom ni ne vidiš autora, ali za početak bilo bi dobro da ne-rep ljudi kod nas, prvo
oni koji nisu shvate hiphop kao bitan pravac muzike, a onda da malo prošire svoju perspektivu u skladu sa vremenom u kom žive i da prestanu da traže Pablik enemi u svakoj rep grupi. Problem je što se rep ovde konstantno poredi sa pankom i nekim buntom, a realnije bi ga bilo porediti sa rokom po nekoj širini. Jer, i Čak Beri i neki zarasli hevi metal su „rok“ muzika. Sad rep nema tako lepe nazive i odrednice za razna grananje i pod-pravce, ali njegovu veličinu dovoljno ilustruje na primer ćelavi riđobradi Sejdž Frencis u postanite vegeterijanac kampanji na jednom kraju, i na primer gologrudi Lil Vejn u sa tonom platine oko vrata i u zubima na drugom, a i jedan i drugi imaju svoju publiku, i obojica su bitni na svoj način. Stvarno bezveze, ova tema bi trebalo da pripada nekom početku osamdesetih godina, a ne 2007.

Share: